O kulturi kao vezivnom tkivu zajednice

Šta se događa kada se različiti akteri u lokalnoj zajednici ujedine i prepoznaju kulturu kao ključnu poveznicu?

Otvara se prostor susreta. Rađa se poverenje. Jača osećaj pripadnosti. Kultura, kao vezivno tkivo zajednice, počinje da spaja ljude upravo tamo gde su razlike i podele najizraženije.

Od 21. do 24. aprila 2026. godine, učesnici iz cele Evrope, pretežno Poljske, Nemačke i Ukrajine (ali i iz Austrije, Češke, Slovačke, Italije, Španije, Portugalije, Holandije, Litvanije, Letonije, Grčke, Hrvatske, Srbije i Kosova), okupili su se u poljskom gradu Švidnica na prvom susretu evropske mreže LOKAL.

Organizacija Klara i Rosa je bila jedina predstavnica Srbije. Tokom četiri dana, kulturni radnici i praktičari razmenjivali su iskustva, gradili nova partnerstva i promišljali kako njihov rad može odgovoriti na sve izraženije društvene podele, ojačati lokalne mreže i održati participaciju u zajednicama u kojima zajednički prostori postaju sve krhkiji.

Kako je u svom obraćanju istakla gradonačelnica Švidnice, postoje gradovi u kojima kultura nije prioritet, što je ne samo tužno, već i opasno. Upravo zato je odgovornost kulturnih politika da institucionalno podrže različite glasove. Jasno je poručila: društvena otpornost počinje u kulturi.

Olga Napiontek, koja kroz rad u okviru Civis Fund Poland povezuje kulturu, obrazovanje i zajednicu, govorila je o važnosti razvijanja građanskih veština i stavova kako bi ljudi mogli aktivno da učestvuju u javnom životu. Posebno je naglasila da je danas veći uspeh kontinuirano raditi sa zajednicom nego organizovati spektakularne događaje i festivale. Ona pravi jasnu razliku: publika dolazi i odlazi, ali zajednica ostaje. Zajednica oseća, učestvuje i gradi, ona je srž svakog lokalnog prostora. U vremenu rastuće usamljenosti, gde sve više ljudi živi samo, kultura postaje ključni prostor susreta i povezivanja. Društvena otpornost, kako je naglasila, gradi se upravo kroz umetnost i kulturu.

Nekoliko neodgovorenih pitanja nosim u sebi. U kontekstu jačanja desnice i radikalizacije, uz zabrinjavajuće primere iz Istočne Nemačke o porastu neonacističkih grupa i nasilja, čujem od kolega da je jedini odgovor nadjačati taj narativ sopstvenim, jednako snažnim, uz isključenje radikalnih. Iskreno, to me rastužuje. Jer ako se sve svede na to ko je jači, gde ostaje prostor za izlečenje, za ogledanje u drugom i za povezivanje na nivou ljudskosti?

Drugi paradoks koji me prati odnosi se na samu ulogu kulture. Iako smo na početku konferencije slušali inspirativne govore o njenoj važnosti i raznolikosti, završno veče obeležio je nastup folklorne grupe. Zašto se kultura predstavlja strancima isključivo kroz tradicionalni folklor? Možemo li biti „pametniji“ u načinu na koji predstavljamo prošlost kroz savremeni trenutak? Može li i folklor nositi interpretaciju koja govori o sadašnjosti, a ne samo o prošlosti? I konačno, zašto se lokalna kultura tako često svodi na nasleđe predaka, a ne na živu, savremenu praksu naših sugrađana danas?

Sve ove teme snažno odjekuju i u našem lokalnom kontekstu. Nigde nije savršeno, svi se suočavamo sa sličnim izazovima: radikalizacijom, polarizacijom, nedostatkom pažnje i interesovanja, kako kod mladih tako i kod drugih društvenih grupa, kao i digitalnim prostorom koji sve više potiskuje fizički, produbljujući osećaj otuđenja i usamljenosti. Ključno pitanje ostaje: kakva i kolika saradnja zaista postoji među lokalnim akterima i koliko smo spremni da jedni druge prepoznamo kao saveznike?

Razmišljajući o Subotici i širem društvenom kontekstu u Srbiji, jasno je da kultura nema sistemsku podršku i da su kulturni radnici uglavnom prepušteni sopstvenim resursima, davno ispričana priča koja nikoga ne interesuje. Iako se govori o ulaganjima, ona se najčešće svode na infrastrukturu, poput nedovršene zgrade pozorišta, koja sama po sebi ne znači mnogo bez ljudi i programa koji joj daju život. Kultura nisu zgrade, već odnosi među ljudima, saradnja, poverenje i otvorenost za različitost. Ono što izostaje jeste kontinuiran rad sa zajednicom, koji gradi dugoročan odnos i osećaj pripadnosti.

U vremenu podela, uloga kulture je da otvara prostor za dijalog. Čak i kada se čini da kultura nije prioritet, osećam, zadatak kulturnih radnika je da prepoznaju potrebe zajednice i prevedu ih u kreativne prakse i zajedničke akcije.

Upravo zato ovakvi susreti potvrđuju da, iako organizacije poput Klare i Rose dolaze iz manjih sredina, one aktivno učestvuju u savremenim evropskim kulturnim praksama i razmenama. Ovakve saradnje ne samo da povezuju aktere, već i doprinose vidljivosti lokalnih sredina u širem kontekstu. Istovremeno, ostaje važno pitanje u kojoj meri lokalni donosioci odluka prepoznaju ovaj rad i otvaraju prostor za saradnju – i kada će se konačno odustati od neformalnih „lista“ podobnih i nepodobnih. Bilo bi značajno da postoji veća povezanost sa savremenim praksama u Evropi i spremnost da se iz njih uči i na lokalnom nivou.

A onda i, želim naglasiti da, društvena promena nije zadatak pojedinca niti jednog sektora. Ona ne može doći samo od studenata, samo od IT zajednice ili samo od političara. Potrebno je da izađemo iz okvira sopstvene važnosti i fokus preusmerimo na zajednički cilj, društvenu promenu u kojoj svi učestvujemo.

Promena nastaje onda kada delujemo zajedno.

Možda nam je danas, više nego ikada, potrebno više igre, više istraživanja i više međusobne podrške, manje straha jednih od drugih, a više zajedničkog stvaranja.