Razgovor sa Esther Kasendom: O povezivanju kroz umetnost

Povodom njenog boravka u Subotici i projekta Soft Cities, razgovarali smo sa umetnicom, plesačicom i edukatorkom Esther Kasendom o tome kako pokret može postati način izražavanja, povezivanja i istraživanja sopstvenog identiteta. Govorile smo o radu u javnom prostoru, o susretu sa ljudima, igri i spontanosti, ali i o tome kako se kroz umetnost možemo vratiti telu, sećanju i osećaju zajedništva.

1. Imaš širok spektar aktivnosti, od performansa i plesa do vizuelne umetnosti i pripovedanja. Dodala bih i rad sa različitim starosnim i društvenim grupama. Šta za tebe znači to što tvoj rad nastaje na preseku pokreta, sećanja i transformacije?

To znači da uglavnom radim sa telom. To je moj instrument. A sa telom dolazi i pokret. Ja sam osoba koja se kreće, ja sam plesačica. I oko svog plesa i svojih pokreta stvaram različite svetove. U taj pokret unosim različite elemente umetnosti. Trenutno se to najviše odnosi na tekstilnu umetnost. Unosim tekstil, različite materijale i teksture. Ponekad koristim poeziju, glas, zvuk. Teme kojima se najviše bavim su identitet, sećanje i transformacija. Kada izvodim performans, on je uglavnom povezan sa tim temama i pokazuje kako se telo transformiše u neku drugu formu ili oblik. Tu je i pitanje sećanja, nasleđenog, porodičnog sećanja. Važno mi je odavanje počasti prošlosti i rad sa vremenom — prošlošću, sadašnjošću i budućnošću.

2. Kažeš i da pokret ima moć isceljenja i da si ga otkrila kao jezik koji može da izrazi ono što osećamo. Šta možeš da kažeš o tom aspektu pokreta? Kako on isceljuje?

Mislim da pokret isceljuje tako što sve kroz šta prolazimo i što doživljavamo u životu naše telo pamti. Sve to postaje sećanje u telu, u našem sistemu, u našoj telesnoj memoriji. Mislim da isceljenje počinje onog trenutka kada postanemo svesni da se nešto u našem životu ili našim obrascima promenilo — načina na koji se krećemo emocionalno, mentalno ili psihološki. Tada uvek moramo da se vratimo sopstvenom telu. Ako počnemo da se krećemo drugačije i razumemo kako obrasci funkcionišu u nama, pokret postaje predivan alat, posebno kada radimo sa telom. Može da nam pomogne da transformišemo i iscelimo traume, da se odnosimo prema prošlosti i da budemo prisutni u trenutku u kojem se nešto dešava, a zatim to promenimo. Tako u budućnosti možemo da naučimo nešto novo i da se krećemo drugačije. Naš pokret odražava ono što se dešava unutar nas i to se vidi spolja. Ako krenemo iznutra, od tela, može da se promeni i ostatak našeg sveta. Mogu da se promene um i emocije, način na koji povezujemo pokret ili telesne senzacije sa određenim emocijama. To možemo da promenimo.

3. Imaš li neke priče ili iskustva, bilo lična ili ljudi sa kojima si radila, koja bi želela da podeliš?

Da. Imam mnogo svojih priča, ali i iskustava ljudi sa kojima sam radila. Uglavnom radim sa ženama, uključujući žene koje su nosile mnogo trauma, što je nešto što sam i sama iskusila kroz svoje telo. I sama sam već godinama na putu isceljenja. Učim da prepoznam: šta se sada dešava u mom telu? Šta je mom telu potrebno? Da tome posvetim pažnju i pokušam da odvojim emociju od onoga što se dešava u telu, i na taj način počnem da isceljujem. Dugo sam radila sa jednom klijentkinjom kao plesna terapeutkinja. Prošla je kroz mnogo traumatičnih iskustava i pomogla sam joj da vidi sebe drugačije i da osnaži sliku koju ima o sebi. Da shvati da može da se kreće, da može da izađe, da može da proba nešto novo. Imala je socijalnu anksioznost i suočavala se sa različitim problemima. Na kraju se sve svelo na to da se nije osećala sigurno u sopstvenom telu. A ples joj je omogućio da se oseća sigurnije, da izgradi više poverenja u sebe. Tek tada je mogla da izađe u svet, da proba nove stvari i da oseti da je spremna da se suoči sa životom. Mislim da su takve priče posebne kada shvatiš kako možeš da radiš sa telom i umetnošću i da umetnost koristiš kao način da se nečiji način razmišljanja i emocionalno stanje promene i da osoba može da raste. Ali za to je potrebno vreme, posvećenost i pažnja, kao i stalni rad. Potrebno je da neprestano radiš na sebi i da budeš spreman/spremna da iskreno pogledaš sebe i kažeš: „Hej, ovo se sada dešava.“ Sve je u svesnosti. Potrebno je vreme da obratiš pažnju na svoje telo, na ono što se u njemu dešava, i da to menjaš. Nije lako. Ali mislim da svako ko je spreman da se time bavi može to da uradi i da je to zaista moguće. Ako sam ja uspela, može svako.

4. Kako gledaš na stvaranje umetnosti u javnom prostoru, odnosno na ostavljanje umetničkog traga u javnom prostoru?

Mislim da sam kroz ono što trenutno radim u okviru projekta Soft Cities pronašla nešto veoma vredno, ali i zabavan način rada u javnom prostoru i sa zajednicom. Moj način je da radim kroz pokret i tekstilnu umetnost. Tekstil koristim da ljude uvedem u pokret, jer samo pokretanje sopstvenog tela nekome može da bude zastrašujuće. Zato koristim nešto što je meko, što se kreće i teče, što je razigrano i može da poprimi mnogo različitih oblika. To mnogo pomaže da se pokret strukturira i da se ljudi lakše prepuste pokretu. Veoma je razigrano. Imam osećaj da ovaj projekat mogu da radim bilo gde — u bilo kom gradu, selu ili prostoru kojem je potrebno malo aktivacije — upravo zato što je veoma pristupačan. Iz iskustva nastupa na ulici, osećam da je ljudima to zaista potrebno. Postanu radoznali, počnu da se smeju i kao da se sete onog dečjeg dela sebe: „Hej, mogu ponovo da se igram. Mogu ponovo da osetim radost.“

Čak i ako traje samo jedan trenutak, volela bih da ti ljudi mogu da se sete: „Sećam se tog dana kada sam sasvim slučajno prolazio/la ulicom, a onda se nešto dešavalo i jednostavno sam se priključio/la. Bio je to lep trenutak. Izašao/la sam iz svoje zone komfora, bilo mi je malo neprijatno i nisam bio/la siguran/na šta radim, ali sam ipak to uradio/la i bilo je lepo.“ Mislim da je dobro izvući ljude iz njihovih svakodnevnih navika i strukture i ponuditi im nešto što će im omogućiti da kažu: „Mogu da se igram sa ovim. Mogu da budem razigran/a. Mogu da osetim radost i mogu to da radim sa drugima.“ Tako smo pronašli trenutak povezivanja.

5. Kako ti se za sada dopadaju Subotica i Srbija?

Baš mi se dopadaju. Možda sam ovde prekratko da bih zaista mogla da steknem pravo iskustvo Subotice i Srbije, ali iz onoga što sam do sada doživela — ovde sam već oko deset dana — mogu da kažem da mi je bilo sjajno. Ljudi su veoma gostoljubivi. Sve je dosta drugačije i od mesta u kom sam odrasla, tako da svakako postoje kulturne razlike. Ali meni je bilo lako da se snađem. I baš volim Suboticu. Predivan je grad. Mnogo sam vremena provela šetajući i istražujući grad i bilo mi je baš lepo. Dopada mi se i volela bih da se vratim. Iskreno, bilo je mnogo bolje nego što sam očekivala.

6. Kada te neko pogleda, odmah može da vidi da imaš afričko poreklo i nasleđe, koje je nama ovde prilično egzotično. Odakle je tvoja porodica? Kakvo je tvoje kulturno poreklo? I šta ti znači da afričke korene uključuješ u svoj rad?

Rođena sam u Kongu, u Kinšasi. Sa svojom porodicom tamo sam provela samo oko četiri godine, jer me je nakon toga usvojila jedna holandska porodica. Sa četiri godine sam se preselila u Holandiju. Tamo sam provela detinjstvo i odrasla. Prelazak iz Konga u Holandiju za mene je bio svojevrsni kulturni šok. Ni odrastanje u usvojenoj porodici nije bilo lako, jer u sebi nosi mnogo različitih slojeva identiteta. Morala sam da shvatim ko sam, gde pripadam i kako da se pronađem u svetu u kom sam odrasla. Holandska sam državljanka, imam holandski pasoš i dugo sam živela u Holandiji. Zato je pitanje identiteta — ko sam ja? — oduvek bilo jedno od glavnih pitanja mog života. Kako da pronađem sebe unutar kulture u kojoj živim? Tu je i činjenica da sam crna devojka koja živi u Holandiji i koju su odgajali beli roditelji. Ali nije toliko stvar u boji kože, koliko u pitanju kako da se povežem sa jednim drugim svetom i kako da istovremeno odajem počast mestu iz kog dolazim. Jer je i ono deo mene. Ja u sebi nosim različite delove.

Zato sam, naravno, počela da igram afričke plesove. Osećam da su mi bliski, da su bliski onome što jesam. Kada igram taj ples i slušam tu muziku, osećam se gotovo kao da sam kod kuće. Na taj način mogu da se povežem sa svojim nasleđem. Vremenom sam počela bolje da razumem i kako mogu da budem jedinstvena na svoj način i kako to mogu da unesem u svoju umetnost. Na kraju se sve vraća na to ko si, odakle dolaziš, koje su tvoje vrednosti, šta voliš i kako vidiš svet. Imam osećaj da sam mnogo putovala i videla mnogo različitih delova sveta. Pošto dolazim iz različitih kultura i pozadina, mislim da upravo zbog toga imam svoj specifičan način postojanja — kao spoj svega toga. Danas to poštujem i više se toga ne stidim. Sada mogu da to koristim kao izvor snage i kažem: „Ovo sam ja. I ovo je deo mene, deo moje umetnosti. Dolazim iz Afrike i ponosna sam na to.“ Želim da u svet unesem radost koju osećam i način na koji vidim svet. Želim da ljude uvedem u svoj svet, da im pokažem kako ga doživljavam i kako mislim da bi trebalo da živimo. Trebalo bi da živimo povezani. Da živimo tako da dajemo ljubav. Da širimo dobru energiju. Da širimo sunce. Mislim da bi najveći deo svog života trebalo da provedemo u toj energiji. To je nešto što zaista nosim iz Afrike. To su moji afrički koreni — ta pozitivnost, snaga i otpornost. Bez obzira na to kroz šta prolaziš, nastavljaš dalje. Mislim da se to vidi i u mojoj umetnosti, u načinu na koji stvaram i u načinu na koji doživljavam umetnost. I želim da se i teme kojima se bavim uvek na neki način vraćaju tome. Mislim da sve to dolazi iz onoga što jesam i iz onoga što jesam u svojoj suštini.

7. Kako ljudi u Srbiji reaguju kada te upoznaju ili te jednostavno vide na ulici? Da li si imala neke zanimljive susrete?

Da, stalno. Ljudi me gledaju, mašu mi, dodiruju mi kosu. Govore mi: „Jao, kako si lepa.“ Smeškaju mi se, a ja onda počnem da govorim: „Dobar dan.“ I onda oni: „Jao, govoriš naš jezik!“ I tada su još više zainteresovani da pričaju sa mnom. Reakcije su različite, ali do sada sam imala samo pozitivna iskustva. Mislim da je to delom i zato što i sama šaljem takvu energiju. Verujem da ono što pružaš drugima često dobiješ nazad. Osetila sam mnogo ljubavi, ali i interesovanja i radoznalosti. Posebno pitanja poput: „Odakle si?“ Ljudi su srećni jer nije svaki dan da sretnu nekoga iz druge zemlje, iz Afrike ili umetnicu koja dolazi da radi nešto novo i zanimljivo. Ja to prihvatam. Nije mi prvi put da mi se tako nešto dešava. Dolazim u različite zajednice i zemlje gde ljudi reaguju na sličan način, tako da sam navikla i jednostavno se igram sa tim. Mašem im, kažem „zdravo“, nekad nešto kupim od nekoga jer su mi bili ljubazni i osećam da želim nešto da uzvratim. Ako mogu da podržim lokalnu zajednicu tako što ću nešto kupiti, rado to uradim.

8. Tokom performansa srele smo mnogo ljudi na ulici. Ne znam da li možemo da razdvojimo njihove reakcije — da li su reagovali na sam performans, na tvoj izgled ili na tvoju ličnost? Šta ti misliš? Da li je do njih došao koncept projekta ili su jednostavno bili zainteresovani za tebe?

Mislim da je kombinacija svega toga. Teško mi je da kažem, jer ne mogu da znam šta se tačno dešava u njihovim glavama. Verovatno je sve to zajedno. Ja imam nešto što želim da uradim i viziju onoga što želim da postignem. Onda su tu ljudi koje uključujem i koji su sa mnom i dele taj duh. Tu je i zanimljiv element tkanine — ona je šarena, privlačna. Ali istovremeno radim sa ljudima. Radim različite stvari kako bih ih privukla i učinila da se osećaju kao da mogu da učestvuju, da je to nešto čemu mogu lako da priđu. I to je deo mog posla kao umetnice. Moram da radim sa energijom i prostorom koji me okružuje. Sve to radim istovremeno. Tako da mislim da je zaista kombinacija svega.

9. Da li bi sada nešto promenila ili dodala konceptu Soft Cities?

Mislim da je prošlo bolje nego što sam očekivala, pogotovo zato što sam ovo prvi put radila na ovaj način. Sam koncept ostaje isti. Sigurno bih u budućnosti neke stvari prilagodila kako bi bilo još jednostavnije da se projekat realizuje bilo gde. Ali sam koncept ne bih menjala. Mislim da je funkcionisao. Ono što smo uradili kroz dva performansa funkcionisalo je i u manjem i u većem okruženju.

10. Imala si nekoliko dana radionica pre izlaska na ulicu, kao i nekoliko onlajn susreta. Kako bi sažela ceo proces i kako ga sada, kada se osvrneš, doživljavaš?

Bilo mi je veoma zanimljivo. Kada sada razmišljam o svemu, bilo je mnogo izazova sa kojima sam morala da se suočim. Jedan od njih bio je to što imam koncept i ideju koju treba da izvedem na mestu na kojem nikada ranije nisam bila. Nisam znala da li će funkcionisati u tom prostoru. Nisam znala ni kakvi će biti ljudi sa kojima ću raditi. Tako da je tokom celog procesa bilo mnogo nepoznanica. Ali meni je to bilo zanimljivo, jer učiš da pustiš stvari, da ne očekuješ previše i da se stalno prilagođavaš. I to je u redu.

Imala sam osećaj da će mi, kada stignem ovde, sve što radim imati više smisla. Čak i nekoliko dana pre nego što sam došla u Srbiju, mislila sam: „Nemam pojma šta ću da radim. Nemam pojma.“ Ideja je bila u mojoj glavi i, naravno, znam kako da radim sa ljudima, ali da sve to spojim i pronađem strukturu, morala sam da testiram. A testiranje se zapravo dešavalo ovde. Svaki dan radionice bio je svojevrsni test koji mi je pokazivao šta treba da prilagodim. Proces se bukvalno odvijao ovde, pred nama. Sve do jednog trenutka — dan pre performansa. Tada sam odjednom pomislila: „Dobro, sada razumem. Ovo je ono što ćemo raditi i ovako će izgledati.“ Od tog trenutka sam se smirila. Znala sam da će se desiti i da će biti dobro. Pre toga sam samo pokušavala da vidim šta funkcioniše, jer sam svakog dana radila sa drugom grupom ljudi. Morala sam ponovo da objašnjavam stvari, ali se u međuvremenu sve razvijalo. Bilo mi je veoma zanimljivo.

Najveći izazov bio je vreme. Rok je bio veoma kratak. Bilo je zahtevno napraviti nešto za tako kratko vreme sa ljudima sa kojima nikada ranije nisam radila, a istovremeno održati ceo proces. To je zahtevalo mnogo energije i fokusa. Ali uvek verujem da će se stvari nekako dogoditi i da će biti dobro. Bila sam sigurna u to. Mislila sam: „Ovo je moj projekat, ovo ćemo uraditi i desiće se.“ Čak i da se pojave samo tri osobe, uradiću ga. Čak i ako se pojavi samo jedna osoba, uradiću ga. Bila sam spremna i na to da, ako se ljudi plaše da nastupaju na ulici, jednostavno izađem sama na ulicu i uradim ga sama. To mi nije bilo važno. Radila bih to jer verujem u ovaj projekat i jer mislim da treba da se desi. To je bio moj stav. A onda je sve funkcionisalo. Ljudi su došli i bila sam srećna. Posebno mi je bilo drago što je tu bila mala grupa žena koje su odlučile da krenu sa mnom i da ovo urade zajedno. Jer upravo je to važno. Ovo uopšte nije priča o meni. Mnogo više je priča o radu sa zajednicom.

11. Ako sam dobro razumela, Soft Cities govori o nežnosti, razumevanju, otvorenosti i razigranosti. Da li bi se složila sa tim ili bi nešto dodala? Koja bi bila tvoja završna poruka?

Da, slažem se. Mislim da je to jedna od glavnih stvari koje su prisutne u projektu. Mislim da Soft Cities govori i o tome da u jednom običnom danu, na jednom običnom mestu, pronađemo trenutak razigranosti. Da pronađemo radost u tom trenutku. A kroz tu radost pronalazimo povezanost. Zbog te povezanosti osećamo da smo voljeni. Osećamo: „Tu smo. Ljudi smo. Delimo jedno ljudsko iskustvo.“ Mislim da je to veoma važno. To je ono što umetnost može da uradi. To je ono što pokret može da uradi.

I zato sam ovde. Zato ovo radim.

.

.

Projekat je finansiran od strane Evropske Unije, a sprovodi ga organizacija „Klara i Rosa“ u saradnji sa partnerima „Iminente“ (Portugal) i „Balkan Beyond Borders“ (Grčka). Izneti stavovi i mišljenja su stavovi i mišljenja autora i ne moraju se podudarati sa stavovima i mišljenjima Evropske unije ili Evropske izvršne agencije za obrazovanje i kulturu (EACEA). Ni Evropska unija ni EACEA ne mogu se smatrati odgovornima za njih.