Intervju: Kika – Energija koja pokreće čak i Subotičane

U petak 11.09. smo u prostoru UG „Klara i Rosa“ imali čast da na njihovom prvom koncertu u Subotici čujemo i vidimo nastup beogradskog alt-pop benda koji predvodi mlada i nadasve šarmantna glumica i pevačica Kristina Jovanović koja nastupa sa svojim četvoročlanim bendom pod nazivom Kika i to u sastavu:

Andreja Jovanović – bubanj
Branko Spasić – bas gitara
Matija Anđelković – klavijature
Kristina Joavnović – vokal

Nisam pratio dosadašnji rad ove ekipe tako da su mi u suštini bili maltene potpuna nepoznanica. Moj lični motiv dolaska na njihov nastup se nalazio u želji za potvrdom – naime, gledajući njihove spotove, pažnju mi je najviše privukao nemuzički aspekt, pa čak ni vizuelni sadržaj u klasičnom režisersko-tehničkom smislu, nego pre svega Kristinina razigranost i generalno njena opšta harizmatična pojava – iz njihovih video spotova, a zahvaljujući njenoj ulozi, pored kvalitetne muzike i produkcije izbija i neviđena količina pozitivne energije.

Znajući međutim da je Kika formalno glumica, pitao sam se da li je ona tokom svog performansa na bini zapravo takva kakvom se predstavlja u vizualizaciji svojim muzičkih sadržaja ili su pak u pitanju samo dobro odglumljene uloge. Na moju sreću a i opšte zadovoljstvo subotičke publike radi se o krajnje opuštenoj, iskrenoj i autentičnoj osobi koja tokom nastupa isporučuje tačno ono što možete da vidite u njihovim materijalima na YouTube-u.

U ovom uvodu u razgovor koji sledi želeo bih da istaknem i jednu bitnu stvar čisto tehničke prirode. Obzirom da je koncert trebao biti u dvorištu kluba ali da je kišni dan onemogućio takvu realizaciju, isti je održan unutra i to u sobi koja nije naročito velika a uz to je i bukvalno kocka – oni koji se bave, ili barem razumeju u akustiku prostora, znaju koliko je takav geometrijski oblik nezahvalan za kvalitetno ozvučavanje. Zato ovde slede najveće pohvale majstoru koji je zvuk savršeno prilagodio datim fizičkim uslovima – ne pamtim kada sam poslednji put stajao direktno ispred zvučnika (a često sam u prvim redovima) a da moje uši nisu osetile apsolutno nikakve smetnje ni tokom ni nakon svirke – audio ugođaj je bio idealan a volumen toliki koliko dati prostor dozvoljava ali bez kompromitovanja opšteg kvaliteta.

Obzirom da sam u svojoj dugogodišnjoj slušalačkoj karijeri posetio popriličan broj koncerata i festivala od kojih sam neke i sam organizovao, želeo sam da podelim ovu impresiju, kako sa samim bendom, tako i sa publikom koja nije bila u mogućnosti da dođe a koja se možda zapitala šta je propustila. Što se same (prisutne) publike tiče, zaslužeje pohvale koliko i izvođači. Ovo je
naročito zanimljivo ako znamo koliko subotičku publiku nije lako animirati pa čak ni videti kada pada kiša.

Sve u svemu, Kika je 100% muzika i ples a 500% pozitivna energija.

Pitanjem na tu temu sam i započeo razgovor nakon koncerta:

Šta je uzrok ili kakav je mehanizam u pozadini koji generiše toliku količinu energije koju donosiš na binu?

To ne znam, to oko energije je tako bukvalno od kad sam se rodila i bilo je strašno nepodnošljivo dok se nije usmerilo jer non-stop moram nešto da radim, trčim, skačem… Tako da verujem da je mojoj porodici to bilo prilično heavy ali kad sam našla tu vrstu usmerenja ceo život mi se poboljšao jer to je onda mesto gde se to potpuno oslobađa gde mogu da se ispoljim i onda sam zapravo i u životu prisutnija i smirenija i nekako mu pristupam manje sa gardom jer imam ovo što mi je neko bezbedno mesto.

Kako si došlo do ovoga što sada radiš? Kroz koje si faze prolazila?

Pevala sam od kad sam se rodila i cela porodica je stvarno muzikalna. Moj brat svira bubnjeve i producira, on je izvanredan, drugi brat svira gitaru, tata svira gitaru a mama divno peva tako da nam je to prosto tu. Naši roditelji nisu otišli u tom umetničkom pravcu, otišlu su u neke konvencionalne poslove, ali sam muzikom bila okružena od kad znam za sebe. U osnovnoj sam pevala u horu i išla na takmičenja. U srednjoj nije bilo ništa u tom smislu i onda kada sam upisala glumu tamo su bili časovi tehnike glasa pa tu nešto kao otpevaš ali prava stvar je krenula da se dešava kada sam bila prateći vokal u E-Play-u gde sam uz njih proživljavala sve te neke prelepe momente i onda, pošto sam počela da idem u pozorište na Terazijama jer obožavam mjuzikle, to mi je baš velika ljubav, tamo je deo orkestra imao svoj bend pa su me pozvali da pevam sa njima kavere i to je bilo jako zabavno. Zatim je usledio prvi album koji je, kako naziv kaže, posledica puberteta (smeh) a potom me je gitarista Mihajlo Bogosavljević naterao da pišem – ja sam krenula na more a on mi je rekao da moram da se vratim sa četiri pesme. Bila sam u fazonu „druže kakve četiri pesme, ja sam jednom pokušala da napišem pesmu i odbijena sam u školskom listu i rekla sam nikad više“ (smeh). On je nastavio da insistira pa sam sela da pišem i onda valjda kako se otvorio taj
portal izražavanja na papiru koji te ne osuđuje i od kojeg ne moraš da se plašiš, onda je krenulo da izlazi svašta nešto. Valjda nam to omogući da sklonimo barijere i da naša podsvest može da se ipak izrazi i to je onda nešto što me prizemlji kad odem u „hiper“ a kad se survam dole onda mi pomogne da se vratim u sadašnji trenutak i nastavim dalje. Mislim da je osnovna ljudska potreba da nešto stvara na bilo koji način, smatram da u svakoj profesiji možeš da stvaraš. Kad sam u tome onda zapravo ispunjavam neku svoju svrhu i onda to neko beznađe ne može protiv toga.

Za vreme korone se okupila ova ekipa, znači Andreja Jovanović, Matija Anđelković i Branko Spasić i mi smo krenuli tad da stvaramo i evo nas. Prezahvalna sam, bukvalno sam prezahvalna što imam njih takve kakvi jesu i mislim da smo sjajan tim jer svako ima svoju individualnu i priču i energiju i ukus i to se nekako, Bogu hvala, ukačilo kako treba.

Da li ste vi kao ekipa, dakle ovo što smo imali prilike da vidimo večeras, od starta bili u ovoj postavi?

Nakon te „Posledice puberteta“, da. Znači „Posledica puberteta“ je bila druga ekipa međutim mi smo se malo razišli sa idejom šta je kome muzika i u kom smeru želimo da idemo, u kom izrazu zapravo. I to je ok, mi smo ostali super samo sam eto sa ovom trojicom dobila to bezbedno mesto da stvaram.

Kako si došla do sadašnje faze u slušalačkom smislu? Šta si slušala u raznim tokom odrastanja?

Uf, prošla sam kroz razne faze, od nekog potpuno mejnstrim metala, roka, preko panka pa sve do repa koji mi je bio WOW.

Sad kad spominješ rep, moram da te pitam za ovu situaciju sa bebom (imali smo jednu bebicu na koncertu), da li je to bilo smišljeno u trenutku?

Da, da. Mislim, oni (bend) su mi rekli nemoj da „fristajluješ“ ali ja sam otkrila da kad mi dođe onda moram – preživećemo, a ako bude glupo samo ćemo svi da se nasmejemo. Ja mislim da tako treba, pogotovo kad se okupe ljudi, najvažnija je ta sloboda i da „embrace your cringe“. To kad sam čula bila sam u fazonu DA! Realno svi imamo dozvolu i da ne uspemo u nečemu i da ispadnemo smešni ili šta god – zašto je to toliko strašno? I onda sam u fazonu, ok, ako sam ja u tom trenutku na bini u ulozi nekog performera ili šta god, valjda onda ja prva treba da sam spremna na to. Zar ne? Nekad uspe, nekad ne a ovo sad je ispalo super. Hvala Bogu, moglo je da ne bude. (smeh)

Ko su ti bili uzori u stvaralačkom smislu i po pitanju glume i po pitanju muzike?

To mi je teško da razaznam jer sam u obe stvari ušla prilično dečije, u smislu bez nekog promišljanja – jednostavno se desilo – nisam razmišljala „Vau ova glumica…“. Naravno da se oduševljavam raznim performansima umetnika ali nekako nisam razmišljala „Sad obožavam ovaj film ili ovu glumicu pa sad želim time da se bavim“. Ja i dalje muziku slušam kao publika, imam razne faze i onda kao čujem nešto novo i pomislim „Ovo je baš zanimljivo“ i tek sad možda počinjem da razmišljam ako mi se baš svidi neka pesma, pa kad me prođe onaj period gde je slušam na repeat dvadeset dana non-stop, onda budem u fazonu hajde da vidimo zašto mi se dopala, šta me pokreće pa da razmišljam o njoj malo i u tom zanatskom smislu. Šakira kad se pojavila meni je to bilo ludilo, bila sam u osnovnoj školi i prvi put sam videla ženu koja nije u haljini i nije u štiklama. Ja sam se od popa za nju zakačila.

Ko je večeras radio postavku bine? Zvuk je bio izuzetno kvalitetan i nisam imao apsolutno nikakve smetnje i neprijatnosti čak i kada sam se nalazio ispred samog zvučnika.

Andreja je postavio ceo taj sistem jer je on producent i on čuje sve te stvari i toliko ide do perfekcionizma. Ja sam prošle godine prvi put slušala na baš dobrim slušalicama, koje sam dobila od poznanice da poslušam neki master koji je radio, i onda sam ga zvala i pitala „Čoveče ti si lud, šta ti radiš sa ovom produkcijom?“ A on je bio u fazonu „Svaka čast Kristina, šest godina kasniš“ (smeh). Sećam se kad je u početku pričao „Mora da bude tačnost, mora zvuk da bude ovakav, mora ovo, mora ono…“. Meni je sve to zvučalo kao manje važno a sada shvatam da je zapravo mnogo važno. On je nas sve toliko istrenirao da mi sada možemo da budemo ovoliko prisutni i slobodni jer ne razmišljamo o tome. Moram da spomenem i Mihajla Ristića koji je došao da nam pomogne baš oko zvuka, on je isto kolega kantautor i divan je čovek.

Da se prebacimo malo na pitanje zdravlja u ovom bolesnom svetu – Šta te čini
zdravom?

Ljubav, iskreno. Ljubav porodice, prijatelja, dece. Sve treba uraditi da se deca zaštite i da se osete dovoljno dobrima i da odrastaju ne misleći da nešto nije u redu sa njima i puštati im da se izražavaju. Kada sam okružena decom i kada radim sa njima to mi mnogo znači, predivni su. Privilegija je raditi ono što voliš sa ljudima koje voliš. Tako da mogu reći da je moje okruženje to što me čini zdravom a održava me zdravom i vera, meni to mnogo znači – molitva i vera me isto jačaju.

Imaš tu sreću da radiš u struci tj. ono za šta si se i školovala.

Radim ja i u kafiću i školici. To mi je uvek zanimljivo ali da, jeste velika sreća jer sve to što radim zahteva neki kolektivni rad a to je onda prelepo.

Imaš li neke preporuke za slušanje?

Naravno. U poslednje vreme sam krenula da istražujem taj neki ženski alternativni pop u svetu jer je to neki smer koji smo odabrali tako da ću ti poslati listu nekih žena koje mi se jako dopadaju. Ali evo sad sam se setila Jehnny Beth, mmm sjajna, nije pop. Slušala sam Mariu Iskariot, nemam pojma o čemu su tekstovi ali je muzika ludilo. To kad sam otkrila, tu lepotu ženskog zajedničkog stvaralaštva i razmene ideja i prijateljstva… Mislim, obožavam muškarce i stvarno imam divne muškarce u svom okruženju, Bogu hvala i to je sve prelepo, ali to šta mi žene kad smo tu jedna za drugu možemo da uradimo nisam sigurna da vi mušakrci kapirate a mislim da bi mogli, samo treba svi da se malo više otvorimo.

Šta posle Subotice? Jeste li svirali negde van Srbije? Kakvi su vam koncertni planovi za narednih nekoliko meseci?

Svirali smo Požarevac, Podgoricu, Zrenjanin, Novi Sad, Zaječar, Negotin, Niš i sada Suboticu – nadam se da ćemo uspeti da organizujemo svirke u svakom gradu, da se upoznamo sa svim ljudima koje zanima ovo što radimo. Mnogo je lepo to prepoznavanje i povezivanje i ta privilegija da se kroz muziku zajedno oslobodimo i napunimo nekom pozitivnom energijom. Na našu veliku radost stvarno su ta okupljanja puna neke ljubavi i divnih razmena i energije i glasova ali i mišljenja i različitih perspektiva. Prelepa nam je zemlja i divni ljudi su u njoj i prelepo je kroz muziku upoznavati i gradove i ljude u njima.

Kakav je tvoj odnos prema veštačkoj inteligenciji i njenom potencijalnom ali i već primetnom uticaju na umetnost i generalno na život ljudi? Da li na nju gledaš iz optimističnog ili pesimističnog ugla? Ili možda imaš neki izbalansiran stav koji bi mogli nazvati realizmom i očekuješ da nam ta tehnička novotarija donose i dobre i loše stvari?

Baš ovih dana se po medijima vrte izjave Jacob-a Coxon-a, bivšeg istraživača i softverskog inženjera Anthropic-a (koji je ranije radio i za OpenAI) a koje su postale viralne zbog iznete procene da verovatnoća da AI zbriše čovečanstvo u narednih nekoliko godina iznosi oko 10%, što je na upit novinara potvrdio i nobelovac Geoffrey Hinton za kojeg inače kažu da je „Godfather of AI“. Ja sam prilično „žena iz pećine“ što se novih tehnologija tiče. Verovatno ni telefon ne koristim u punom kapacitetu. Što se tice AI imam problem ne sa samom tehnologijom koliko naravno nemam poverenja u ljude koji rukovode njome i koji održavaju sisteme koji nisu humanistički već profitno nastrojeni. Naravno da imam sumnju i bojazan gde to može da odvede. A sto se tice korišćenja AI u kreativne svrhe mislim da nije nužno loš alat ali mislim da je ono sto je negativno u tome gubljenje procesa zbog kog se zapravo i treba baviti bilo kakvim kreativnim radom. Mi tokom procesa izrade ili izražavanja imamo tu genijalnu priliku samootkrivanja i otpuštanja i zapravo dolaženja do neke suštine. Nije samo stvar finalnog proizvoda. Eto, mislim da je jako loše odreći se celog procesa i promišljanja i nalaženja rešenja kroz prevazilaženje nekih kreativnih prepreka i blokada zarad lakog postizanja finalnog "proizvoda". Lepota kreative i test nas kao bića je baš u procesu. Mislim da nam više konformizma i brzine stvarno nije potrebno.

Morate doći ponovo u Suboticu da napravite live album – kreativni izazov.

Uuu… Ok, prihvatam!

I za kraj evo i obećanog spiska autorki koje Kika preporučuje za slušanje:

Kaeto
Nilufer Yania
Natale Bergman
NewDad
Wet Leg
Mary in the junkyard

Autor: Bojan Francuski