{"id":24364,"date":"2026-02-22T14:15:06","date_gmt":"2026-02-22T14:15:06","guid":{"rendered":"https:\/\/www.klarairosa.com\/?p=24364"},"modified":"2026-02-22T20:37:47","modified_gmt":"2026-02-22T20:37:47","slug":"odjeci-suzivota-o-nekadasnjem-duhu-subotice","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.klarairosa.com\/en\/odjeci-suzivota-o-nekadasnjem-duhu-subotice\/","title":{"rendered":"Echoes of Coexistence: On the Former Spirit of Subotica"},"content":{"rendered":"
\n\t
\n\t\t
\n\t\t\t

U okviru projekta <\/span>\u201eOdjeci su\u017eivota: Interkulturno i multikulturno nasle\u0111e Subotice\u201c<\/b> koji sprovodi <\/span>gra\u0111anski kulturni centar \u201cKlara i Rosa\u201d<\/b>, organizovan je kolektivni razgovor posve\u0107en jednom specifi\u010dnom sloju gradskog pam\u0107enja – onom koji ne stanuje u zvani\u010dnim monografijama, ve\u0107 u se\u0107anjima, li\u010dnim pri\u010dama i atmosferama.<\/span><\/p>\n

Istra\u017eiva\u010dice na projektu, <\/span>Olga \u010cegar <\/b>i<\/span> Ivona \u0110uri\u0107<\/b>, otvorile su krug pitanjem kako je nekada izgledao umetni\u010dki i dru\u0161tveni \u017eivot Subotice – ne kao dekor, ne kao secesijska kulisa kojom se ponosimo pred turistima, ve\u0107 kao deo svakodnevice. Kao ne\u0161to \u0161to se \u017eivelo.<\/span><\/p>\n

Ve\u0107 na po\u010detku postalo je jasno da se ne govori samo o pro\u0161losti. Govorilo se o vrednostima, o na\u010dinu organizovanja, o odnosu prema gradu i o onome \u0161to danas nedostaje.<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

Slu\u0161aonica duha grada<\/h3>\n

.<\/p>\n

Me\u0111u prisutnima su bile razli\u010dite generacije, te je susret spontano postao i mesto gde su mla\u0111i mogli da \u010duju kako je grad nekada disao, a stariji da osete da <\/span>njihova se\u0107anja imaju kome da se prenesu<\/b>.<\/span><\/p>\n

Pominjan je gradona\u010delnik \u0110er\u0111 Sorad, za koga su neki sugra\u0111ani tvrdili da je mnogo uradio za Suboticu. Ali mnogo vi\u0161e od pojedinaca, govorilo se o strukturi: o va\u017enosti mesnih zajednica kao prostora susreta, kreativnosti i zajedni\u0161tva. To su bila mesta gde se ne\u0161to pokretalo.<\/span><\/p>\n

Se\u0107anja su neizbe\u017eno prizivala \u201emajmun plac\u201c, simbol neformalnog okupljanja, dru\u017eenja bez velikog tro\u0161ka, bez potro\u0161a\u010dke logike. \u201eNije se novac tro\u0161io po kafi\u0107ima, dovoljno je bilo dru\u017eenje\u201c, rekla je jedna sugra\u0111anka.<\/span><\/p>\n

Kada je re\u010d o sportu, treniralo se na ulici. Mesto u klubu se moralo zaslu\u017eiti. Postojala je motivacija. \u201eNe mo\u017ee\u0161 da nau\u010di\u0161 basket u klubu ako nisi pro\u0161ao beton\u201c, rekao je jedan sugra\u0111anin, jasno sugeri\u0161u\u0107i da su <\/span>neformalni prostori bili jednako va\u017eni<\/b> kao i institucionalni.<\/span><\/p>\n

Ulagalo se u obrazovanje. Postojala je jaka privreda. Grad je imao oslonac. Danas, prime\u0107uju u\u010desnici, imamo terene, bazene, infrastrukturu – ali gde su mladi? Gde su ljudi?<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

Kultura kao svakodnevica<\/h3>\n

.<\/p>\n

Govore\u0107i <\/span>o umetnosti<\/b>, u\u010desnici su se prisetili <\/span>brojnih likovnih kolonija<\/b>, prodavnica muzi\u010dkih plo\u010da koje su prve dobijale najnovija izdanja, \u201e<\/span>plesnjaka<\/b>\u201c u bioskopu Jadran, kao i specifi\u010dne kulture izlazaka u kojima je ples bio deo socijalne pismenosti.\u00a0<\/span><\/p>\n

Nizala su se i imena i projekti koji su obele\u017eili gradski identitet – od profesorke <\/span>Eme Horvat<\/b> koja je mnoge svoje u\u010denike \u201czarazila\u201d poezijom, muzi\u010darke <\/span>Laure Levai<\/b>, \u010diji je doprinos, kako je istaknuto, ostao nedovoljno prepoznat, do umetnika poput <\/span>Sombati Balinta <\/b>i<\/span> Slavka Matkovi\u0107a<\/b>, kao i doga\u0111aja poput rok opere <\/span>Zelenokosa<\/b> i <\/span>festivala Omladina<\/b>. Pomenuto je i osnivanje letnjeg bioskopa <\/span>Ny\u00e1ri Mozi<\/b>, jedne od retkih inicijativa koja postoji i danas, kao jo\u0161 jednog primera kako su se novi prostori za zajedni\u010dko gledanje i susret spontano stvarali iz potrebe zajednice.\u00a0<\/span><\/p>\n

Kroz sve ove primere provla\u010dila se i ideja <\/span>interkulturalnosti <\/b>kao ne\u010dega \u0161to se nije posebno nagla\u0161avalo, ali se prirodno \u017eivelo – kroz saradnje, jezike, muziku i svakodnevne susrete. Sve to zajedno svedo\u010di o vremenu u kojem umetni\u010dki \u017eivot nije bio zatvoren u jednu instituciju, ve\u0107 se gradio kao mre\u017ea ljudi, prostora i inicijativa koje su se me\u0111usobno osna\u017eivale. Ipak, kako je jedna u\u010desnica primetila, tu mre\u017eu su \u010desto pokretali pojedinci – ljudi sa stra\u0161\u0107u i \u017eeljom, koje su drugi pratili. Gotovo uvek je postojao neki lider, ali <\/span>ne po funkciji<\/b>, <\/span>ve\u0107 po energiji<\/b>, volji i sposobnosti da oko sebe okuplja i \u0161iri entuzijazam.<\/span><\/p>\n

KPGT<\/b>, iako dr\u017eavni projekat, bio je \u0161iroko prihva\u0107en i do\u017eivljavan kao dobar pravac. Umetnici su imali pravo na stav. Cenzura, kako se \u010dulo u razgovoru, nije bila do\u017eivljavana kao sveprisutna. Dru\u0161tvo se definisalo kroz muziku, ideje, susrete.<\/span><\/p>\n

Istovremeno, nagla\u0161eno je da tada nije bilo toliko klasifikacija umetnika, takmi\u010darske logike i stalnog gledanja kroz profit. Danas se, prime\u0107eno je, mnogo toga svodi isklju\u010divo na entuzijazam pojedinaca.<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

Mo\u017ee li bez podr\u0161ke?<\/h3>\n

.<\/p>\n

Jedno od pitanja koje je ostalo da lebdi u prostoru jeste: mo\u017ee li ijedan ozbiljan kulturni projekat opstati bez podr\u0161ke grada? A ako ne mo\u017ee, za\u0161to grad ne brine o svojim gra\u0111anima i za\u0161to se ula\u017ee u ono \u0161to su neki u\u010desnici nazvali \u201enekultura\u201c?<\/span><\/p>\n

Ali razgovor se nije zavr\u0161io u nostalgiji.<\/span><\/p>\n

Jer, \u0161ta je kultura? Zaklju\u010dak je bio gotovo jednoglasan: kultura je sve. Od toga da li bacamo sme\u0107e na ulicu, do toga u koliko sati ru\u010damo, idemo u \u0161etnju korzom ili odlazimo na Pali\u0107. Kultura je na\u010din odnosa prema prostoru i prema drugima.<\/span><\/p>\n

I mo\u017eda je najva\u017enija re\u010denica ve\u010deri do\u0161la upravo u tom tonu: bez obzira \u0161to nam pro\u0161la vremena zvu\u010de kao bajka, re\u010d \u201ene mo\u017ee\u201c treba precrtati. Uvek treba razmi\u0161ljati o tome – \u0161ta mo\u017ee.<\/span><\/p>\n

Ovaj razgovor nije bio samo povratak u pro\u0161lost. Bio je podsetnik da duh grada ne \u010dine fasade, ve\u0107 ljudi. I da se avangarda ne ra\u0111a iz dekora, ve\u0107 iz svakodnevice.<\/span><\/p>\n

U tom smislu, \u201eOdjeci su\u017eivota\u201c nisu zavr\u0161eni. Oni tek treba da se \u010duju.<\/span><\/p>\n

\u00a0<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

Autorka teksta: Anamarija Tumbas (UG Klara i Rosa)<\/span><\/p>\n

\n\n\t\n\t
\n\t\t
\n\t
<\/div>\n\n\t
\n\n\t\t<\/a>\"\"\n\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\n\t<\/div>\n\n<\/div>
\n\t
<\/div>\n\n\t
\n\n\t\t<\/a>\"\"\n\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\n\t<\/div>\n\n<\/div>
\n\t
<\/div>\n\n\t
\n\n\t\t<\/a>\"\"\n\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\n\t<\/div>\n\n<\/div>
\n\t
<\/div>\n\n\t
\n\n\t\t<\/a>\"\"\n\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\n\t<\/div>\n\n<\/div>\t\t\n\t<\/div>\n\n\t\n\t\n\t